Poraz od OFK Beograda je otvorio ambis zvani druga liga. Dosta sam teško sve to podneo ali više me je bolela svesna sabotaža jednog broja igrača na terenu. Samo četiri dana posle te utakmice u goste je trebao da nam dođe Železnik, «hit ovog proleća». U međuvremenu do nas su stizale još gore informacije o sukobu trenera i igrača kao i o pritiscima na trenera. Nije bilo nimalo mesta za optimizam ali kao i svaki drugi navijači krenuo sam na stadion sa slepom verom u pobedu.

Na severu se okupilo oko 300 ljudi što je ipak lepa brojka ako se uzme u obzir da se tekma igrala u 14h u sredu i da smo vezali tri uzastopna poraza bez datog gola. Kao kuriozitet imali smo i oko 49 gostiju iz beogradskog predgrađa koji su dali simpatičnu i «patriotsku» podršku njihovom klubu. Navijanje sasvim solidno, puštena je u promet i nova pesma na melodiju Bitlsa ali očigledno da mlađanim generacijama melodija nije bila poznata tako da se pesma malo teže učila.

Što se tiče utakmice odigrali smo taktički mudro tako da i nije bilo veliko iznenađenje kada je kapiten Stepanov zatresao mrežu. Gol je proslavio sa navijačima sa severa što opet pokazuje da navijanje daje bolje rezultate od vređanja jer očigledno je da se stvara neka «tajna veza» između nas i tima. Železnik u drugom poluvremenu kreće na sve ili ništa ali ovog puta sreća i golman Čanović su bili na našoj strani i mreža je ostala ne taknuta. Na dva nula povećava (konačno) Milan Belić posle sjajne kontre u kojoj su učestvovali Kaiser Franc i Ljube Dunđerski.

Solidno se navijalo do samog kraja a posle zvižduka prava emocionalna katarza kada su do severa došli trener i svi igrači. Mi i oni tada smo pokazali ljudima u upravi kako treba da izgleda jedan klub i kako iskrenost, vernost i ljubav uvek daju rezultate

podbara