Pred sam početak utakmice nebo nad Novim Sadom se zamračilo i počeo je da pada grad. Verno bratstvo navijača Vojvodine se ponadalo da nam sam Svevišnji šalje znak sa neba da je gotovo sa komunističko-beogradskom tiranijom i da je došlo vreme da istina i pravda konačno slave u Novom Sadu (međutim još nije došao taj čas).

Navijanje više nego sjajno do 3 gola Partizana a naši tzv. rivali nisu navijali dok nisu poveli što najbolje govori o navijačkoj grupi koja sebe bez razloga smatra najboljom u zemlji. A šta reći o koreografiji (sem svaka čast za ljude koji su je pravili), boje našeg kluba i najlepši simbol centra našeg grada - Svetozar Miletić.

Igrači su nam ovog puta uzvratili istom merom i gol pada baš kad je dižemo. Ludnica na tribinama a na grobarskoj tribini izbezumljene face kao kad seljaku krava šutne kofu punu mleka. Posle potop, autogol i dva penala i to je kraj. Bilo je manjih cimanja sa štitom a jedna ekipa je pokušala da preskoči na zapdnu tribinu kako bi se obračunala sa poturicama.

Još jedan poraz, još jedan bol ali važno je da smo na pravom putu.

podbara