Šta prvo pomisli navijač Vojvodine kad dođe na posao u ponedeljak? Verujem da je za većinu vas odgovor »kada će subota da budem uz tim«. Isčekivajući taj dan koji je kod nas uvek crvenom bojom upisan u kalendar dogodio mi se gaf. U petak sam se razboleo! Normalno dileme nije bilo, još jednom sam moj izmučeni organizam naterao na napor i rešio da još jedno popodne utrošim na stadionu Karađođe. Pošto nam je rival bio Čačak, rešio sam da se lečim šumadijskim čajem jer sam bio ubeđen da ćemo Čačane lako i brzo dobiti!

Brojnost na kopu je bila solidna, po mojoj proceni negde oko 400 ljudi. Na istoku se pojavilo i desetak Čačana. Momci su uporno svih devedeset minuta demonstrirali siromaštvo naše navijačke scene. Bruka za Čačak kao i njihov klub. Ono što me je iznenadilo da su veoma smelo navijali iako su pre par godina gadne batine pazarili u Novom Sadu. Tekma je krenula idealno. Već u trećem minutu Jovanović je dao gol. Masa se nije ni radovala jer smo automatski očekivali goleadu. Nažalost to je gotovo bilo sve od fudbala što smo videli taj dan jer smo nakon toga imali samo par šansi. Izgled kopa bio je znatno drugačiji nego na utakmici sa Obilićem. Doneto je mnoštvo malih zastava na motkama koje su donele ukus Italije na stadion Karađorđe. Osećao sam se kao da sam u Parmi, normalno sve je to bilo začinjeno sa bakljama. Pevanje je bilo sa puno oscilacija a i masa se učila nekim starijim pesmama. Naše odlično navijanje nije inspirisalo naše momke za dobru igru, tako da su se gotovo celo drugo poluvreme branili.

Ipak na kraju jedino je važna pobeda i nova tri boda. Na kraju tekme Stepanov je naterao sve igrače da dođu do nas da se pozdravimo (većina njih je htela samo da mahne sa polovine). Posle tekme nije bilo frke, jedino što čujem da su klinci iz RF razbili Čačanima bus. A ja? Uspeo sam da izdržim tekmu ali sam zato morao da propustim treće poluvreme pa sam dan završio bez piva, što je pokvarilo utisak sa tekme.

podbara