Prva pobeda na strani i to sada kad nam je najpotrebnija. Igra je bila bez šansi i sa jedne i sa druge strane, ali ipak najvažnije je da smo uzeli 3 boda. Na tekmu stižemo sa malo zakašnjenja jer je u Beogradu uvek gužva u saobraćaju, a i bilo je nekih cimanja na kapiji "stadiona" oko karata.

Pre tekme na autoputu dok smo pišali pored nas prolaze Turcida Sandzak, ali ne staju, a mi smo ih tek kad su prošli skontali. Policija na punktu kod Zemuna tradicionalno nas zaustavlja i pretresa bus, ali ovaj put su bili zaista ljubazni (verovatno nam je uletela dobra smena). Dogovor je bio da se prvo poluvreme ne navija iz poštovanja prema žrtvama saobraćajne nesreće na mostu, tako da se mogao čuti samo naš aplauz ili zvižduk. "Stadion" je katastrofalan, pa su se navijači zezali sa radnicima na zgradi, a i sa gostima restorana u istoj (i to je prva meridijan liga).

Drugo poluvreme odlično navijanje jer je taj objekat zvani stadion veoma akustičan. Pošto smo stacionirani odmah do terena moglo se lepo videti koliko naši mučenici nemaju pojma, meni je zapao za oko Kizito koji je bio stvarno jadan. U 75-om minutu sudija svira penal nad Belićem koji posle izvođenja daje gol. Do kraja smo se grčevito borili ili bolje rečeno mučili da sačuvamo gol. Onako iznervirani dočekašmo i kraj meča i sa osmehom na licu krenusmo za Novi Sad. Totalno opušteno navijačko gostovanje, ali su nam naši igrači tih 90 minuta popili mozak.

OVER THIRTY